Čong Jong. Ping Pong.

Vid i ja smo tu samo iz dva razloga. Idemo otkrit tajnu života i smrti - tražimo odgovor na vječno pitanje:

‘Jel čajnizeri na ramenu imaju tetovaže na engleskom kao što mi arijevci imamo na kineskom?’

Razlog broj dva je poklonit se najvećem - spomeniku Brus Lija.

Ljudi ovdje imaju kose oči, žutu kožicu, promet je u kaosu, gro ih je i prdnu bez jebemti - javno i transparentno. Pričaju službeni kineski ali ovo nije Kina.

Song Džong je do 1997 bio britanska kolonija, to je nekak isteklo taman kad sam sam izlazio iz vrtića od tete Ljiljane i upisivo 1b.

Sad je isti taj Bong Wong ludo bogata i nabrijana autonomna pokrajina.

Ludi milijoneri i bankaroidi gušteri su posvuda. Kad se pitaš tko su oni azijatski bogatuni u pariškom Louis Vuittonu, Chanelu i YSLu na Šans Elizeu, evo ih tu - ima ih ko kineza.

Ovo je džungla i spoj ludila. Najskuplji grad Azije, 7 i po milijuna većinom stravično neprivlačnih ljudi koji na svakom uglu podriguju. Raj za nepce i shopping, šoping najskupljeg ikad i ‘kineskog’, grad potpunih ekstrema - jezivih neboderčina i dost zelenila!

Šouof za kraj, Vid i ja smo bili u Mišelin ⭐️ restoranu (doduše onom najjeftinijem restaću te titule na svijetu) i za desetak eura čalabrckali Dim Sum - svojevrsni kineski finger food!

我永远不会住在这里,但字母表很好

爱 😑😑😑