Istina živa. 4 ujutro prošle zime. ⛄️ #tb

Zvoni mi mobitel - Stjepan. Ne javljam se jer spavam..

Zvoni drugi put, lagano otvaram kapke i čujem vibraciju - Stjepan. Prekidam mu jer je bolesnik i zašto me zove u 4 ujutro. Šaljem mu poruku i pitam ga kaj glumiš i kaj je bilo. Dobivam poruku.

  • 'Javi se molim te, jako jako je hitno'.

Meni mrak na oči jer ko zna što se događa, 100 posto je na kvartu i prebijaju ga ovi s Borongaja iako je Stjepan išao na karate. Mislim si kak ću se tuć ovak sjeban i pospan?

Šora je još dobar scenarij, mogao je slučajno prodat sve moje ektoplazme kad sam mu dao Guild Wars akaunt da igra. 😔

I niš, idem u drugu sobu da ne probudim svoje i zovem ga.

Razgovor ide ovak:

  • Ej Štef kaj je bilo?
  • Brzooo dođi do parka.
  • Pitam te kaj je bilo?
  • Marko, moraš doć do parka što prije.
  • Ne zajebavaj! 4 ujutro je kvragu.
  • Dooooođi - i poklopi mi.

Stjepan je moj super frend da se razumijemo. Očito je izvanredna situacija i jebiga.

Oblačim sve ikad na sebe jer je -215 i sve prekriveno snijegom i ledom. Takav 26 kila veći u skafanderu i u 4 ujutro kucam mami da moram nakratko do parka, zvao je Stjepan i hitno je.

Ona naravno ko mačka nikad ne spava i samo mi odbrusi - 'nisi normalan'.

Ja još uvjek prilično sjeban, podočnjakast s 800 slojeva spuštam se i idem prema parku. Nadam se da nije nešto zajebano jer u tom trenutku ne razmišljam ni čisto ni brzo.

Približavam se i vidim gangstere iz osnovnjaka - Emil, Leonard, Davor i Stjepan cerekaju se upljugani ko zmajevi. 😐

Pored njih ogroman pimpek od snijega.

Sve sam bliže parku i iskreno se nadam da me nisu zvali zbog snježnog pimpeka jer sam ih taj dan u gradu vidio barem 30.

Dolazim do njih, pozdravljam ih takve upušene i oni se počnu jako cerekat. Opet, drago mi je da se nitko ne bode nožem.

Ja pitam kaj je bilo.

Emil mi kaže s topčinom u ustima:

  • 'Marko pogle kaj smo napravili..'

'Pimpek od snijega'.

I vrište od smijeha.

Jebemti.

Ljubim